Naša kuća

Ponosno ti dajem alat,
demontiraj me na delove:
Verujem ti –
nećeš ih zloupotrebiti
 
U međuvremenu
gradim našu kuću –
greje se na dodire:
Dopuštaš mi
 
Mute se sva posrnula sećanja, 
makaze, nož od kažiprsta, 
posttrauma telesnosti
i nakon svega:
 
Obući ću rupičastu košulju
sa vidljivim mestima posekotina
Neke zarasle, neke septične
nisi ih zloupotrebio
 
Seliš se po trinaesti put,
ovog puta sa mnom
Tražiš tanano uzemljenje:
Veruješ mi
 
Pakovaćemo alat u krmače
ako treba i četrnaesti put –
Jer tvoje srce je temelj
 
Nadstrešnica jednog utočišta
štiti od oluje kalup tvog temena
utisnutog u moj grudni koš:
Dopuštam ti –
veruješ mi
 
I uvek ćeš imati prozor
     ako poželiš da vidiš svet
i uvek sobu
     ako poželiš da spavaš
     sediš
     farbaš stolariju
     praviš večeru
     crtaš skicu novog života
i uvek vrata
     ako te zove plavi autobus –
     ako nema slobodnih sedišta
     uvek će se klatiti
     pletena stolica
     u trpezariji
 
U srcu
naše kuće.

Kajgana + ovsene

Ne postoji ništa lirski 

u onome što osećam.
Dani se nižu sami od sebe –
Kajgana i ovsene.
 
Izdaju me pesničke slike,
nestaju mi pred očima –
Fiskalni račun iz mikromarketa
postaje veličanstveni pergament
sa prebivalištem u fioci.
 
Na far si od mene,
dubina širokih svetala
obasjava svakodnevicu.
 
Ne mogu da pronađem
pesnički ritam na skali
od devet do pet.
Ima li larpurlartizma
u zdravstvenom osiguranju,
postupka oneobičavanja
u dobrom penzionom planu?
 
Mirim se sa sobom,
većina ljudi samo živi –
Koliko stan može da bude trošan 
ako je sit ljubavi?
 
Jednu ruku stavljam preko tvoje,
drugu u džep, gužvam račun.
Nadživećemo ih zajedno –
Redovno, kajgana i ovsene.