Lumen

Zapovedaš putanjama planeta
(asteroida, kometa, plutoida)
Kosom zauzdavaš konje

nebeskih tela

One krote i Saturnovo prstenje
(tajno, nadnebesko, bespočetno)
Dovoziš ih i spuštaš nečujno

na domali prst.
 
Ispod noktiju mi cveta grafit
(crn, skotan, nezapisan)
Moja višegodišnja grickalica
u opisivanju svetlećih krugova.
 
Tvoj jezik je od đubriva
(plodan, večan, prodoran)
Pretvaraš me u voćnjak sa istim
rajskim voćkama –
 
Nežno skidaš pokrivač
(težak, vlažan, zvezdošrašen)
Tunel polako nestaje
u čistu i toplu svetlost.

Preludijum

Predletnji proleteri
čekaju me
Uvek širom
otvorenih krošnji,
Usta punih
analgetika i antiseptika,
razasutog polena
procvetalih ambrozija
 
I svi u glas govore
kako neću umreti
od lajmske bolesti,
a ni od ljubavi.

Ništaville

Lutke smo na liticama,
ivicama samoubilačkog splina
Nisu one birale da se rode
u Ništaville-u.
 
Žurke ritualno traju
na vrhovima trošnih zgrada, kao i
Male smrti s predumišljajem,
Slatke izmišljotine o elipsama
i bezizlaznim spiralama strasti.
 
Kad se uspava i poslednji soliter
grada koji izmiče svetlosti
U betonsko srce urezuješ ime
nekog koga nisi upoznala –
Sem vetra čuje se samo hod puževa.
 
Ako izostane mogućnost produžetka
posleponoćnih susreta, napunjenih flaša,
Uvek nam ostaje da gledamo tmurnu reku
kako protiče kroz pogrešno mesto
u pogrešno vreme.

Kasa br. 3

Ušuškan u proleće, naginjem se
kao pijani pogled u ogledalo
koji prelazi u samoizvinjenje –
godinama na pogrešnoj adresi.
 
Razmišljam o Bogu mamuran
dok čekam u redu u supermarketu.
Redovi rafova postaju Golgota,
kondomi na štandu ili užarena rulja.
 
Na dnu korpe s tuđim računima,
baš ispod kafe i paklice cigareta,
krije se krivica jer samo (po)stojiš.
Oproštaj ti je u drugoj ruci.                             
 
Kasa broj tri je zatvorena.
Molimo vas da više ne stavljate robu
na traku kase.
Hvala.

Amigdala

Grad udiše senke,
Semafori su putokaz,
patikom pravo u blato.
 
Beži od mene!
preobraziću nas ponovo
do neprepoznatljivosti.
 
Leto tako lako truli.
U ucrvljanom krevetu
ne sanjam talog –
 
On mili po koži
na kojoj nosim
tvoje pramenove.
 
Člankovitog ljubavnika,
samačkog smognjišta,
posetioca amigdale.
 
Talasi-vlasi lome
pučinu posteljine,
 
Svetioničarim za dvoje.

Naivna muzika

Spasiti svet je spasiti sebe.
Noći umeju da nadžive upaljenu vatru,
dok nam prepelično pucketaju iz obližnje krošnje.
Ipak, taj mrak neće pojesti sve požare,
Nezasite plamenove najlakše je sprečiti
milostivim betonom –
 
Ne vredi lupati glavom o ivičnjak
sada, kada smo ponovo u gradu.
Uhvati me za ruku, odvešću te kući.
Možda će nam od svega ostati

kad porastem biću...

Možda ćemo i tada razumeti samo naivnu muziku.
Ništa neće biti kao sada

dok smo još pucketave grane u požaru

Ali vremenom se svaki cvet vrati kući,
Ispruži ka suncu.

Srce u somunu

Dvadeset i prvog decembra odlučio sam
Setiću se svega kako bih to i zaboravio.
 
Ograde i njihove senke, prepliću se,
izgledaju izdaleka kao rebra Nojeve barke.
 
Da li sam ti ostao u sećanju kao dobar film,
na koji si slučajno naleteo vrteći kanale?
 
Možda se i zavaravam ali, lep je umišljaj,
kao kora toplog hleba, kao ponuđeno srce u somunu.
 
Svaka lampica novogodišnjih ukrasa obasjava
izmišljena sećanja, kako bi bilo kad bi bilo –
 
Dvadeset i prvog decembra odlučio sam
da se setim svega kako bih to i zaboravio.

Žmurke

Nisam često igrao žmurke.
Znao sam da ću i kasnije,
kad još odrastem,
tabanati, zatvorenih očiju,
tražeći nekoga ko nije tu.
 
Znao sam možda i tad
da mi nema detinjstva,
pa se nisam ni trudio.
 
Čudno je, volim stvari koje nemam,
nije to ni pitanje pogrešnog izbora,
već jednostavno, ljubav prema izostavljenom.
 
I sad se povremeno igram.
Mirno, jer čini mi se,
bolje prolaze ovi što se kriju,
a meni lepše stoji
odora čoveka koji odbrojava.
 
Izvinjavam se, samo postavljam pitanja.
Umesto 5, 10, 15 brojalica,
koliko bih novca zaradio,
40, 60, 80 hiljada,
da mi je to posao.
 
Tražim nekog ko nije tu,
ili sam sam odsutno lice
dok čekam da progovorim
na nekom jeziku-skrivalici
da bih onda pronađenim rečima opisao
koliko sebe ne umem da volim.

Žica

Čija je krivica što sam žici dao lice,
donirao puls i stvorio telo?
 
Rekoh sebi: neću slati ljubavna pisma
u obliku aviončića koji lete preko tuđeg neba
 
Ali nisam znao šta mi je potrebno jer
Dodiri su samo lomljivi momenti,
ne traju večno
Vrtloge u utrobi stvara pomisao
da mogu postati crv u tvojoj jabuci, ili pak
ostati ptica upetljana među optičkim kablovima.
 
Sve mi se čini, zapamtićeš me
kao pikavac na cipeli, a ja tebe kao iskricu
Sevnuto svetlo na mestima gde žica varniči, ili
kad se ugasi svetlo telefonskog ekrana.

Tuđe telo

Osećam samo auru svoje glave.
S visine gledam u prste,
stomak, kolena, dok stopala protežem
da vidim, prostirem li se do nervnih završetaka
Pa nazad na pupak i njegov maljavi ram.
 
Nisam znao njihovu vrednost,
Nisam mislio da sam gospodar ovog oklopa,
Ne polažem pravo ni na šta osim
onog što je unutra, ili drugo
dok iz mene isijava –
 
Tako sam jednom odstranio deo
nožem od kažiprsta,
ostavio da poplavi na pločicama
pre osam godina.
 
Samo sam klimnuo glavom.
Deo tela ležao je nepomično
kao ime koje nije više moje,
To mlado telo posebnih udova i (ne)pokreta,
Njegova golotinja i odraz u ogledalu.
 
Kao sklopljeni mozaik od dragocenog kamenja
pod kojim se krivi kičma
I leluja oklembešeno, nekako nasilno
Prostrta po posteljini punoj rupa
iznad kojih i dalje lebdi moja aura.

Katedrala

Kada sam bio mali,
padao sam u naručje
sopstvenih skupljenih nogu.
 
Sada, kada čujem tvoje ime,
ponovo se hitro bacam
Sklupčanom krevetu
nalik figuri u katedrali.

MilkyWay

Da si sad u blizini,
zajedno bismo seli
na džinovsku kornjaču.
Putovali kroz sumrak koji traje
Uz svakodnevne,
sasvim nebitne
razgovore,
A stekli mudrost
dve užarene zvezde,
Spojeni u Sunce
druge galaksije.
 
Da si sad u blizini,
utopili bismo se
kao zvezdana prašina
u tek stvoreno sazvežđe,
Kiša meteora
van gravitacije.
 
Na leđima džinovske kornjače,
sačuvali bismo samo
obične razgovore,
Do mudrosti poslednjeg atoma
svemirske prašine,
Spojeni u Sunce
nove galaksije.

Herbarijum

Padala je kiša,
teška kao i grad
a onda za njom
ledenice-padalice
 
Vetar se sudarao sa ljudima
Sa sobom je nosio
iscepanu iz novina,
nečiju čitulju
 
Čovek skuplja flaše
puni ih kišom i vetrom
lovi čitulju
Vraća je
na njeno mesto –
među granjem
 
Dok od gore
i dalje
bombarduje ledom
 
Vraća još jedan list
u već pretrpan
herbarijum
 
Ko kaže da smrt
među umrlicama
dočekujemo sami?

Neonski dodiri

Grli nas zavesa od neonskih dodira,
isijava svetlost i odbija se o izgaženo staklo.
Svet je nalik istopljenoj kocki leda, zamagljen u dimu,
Tu se najlakše može pogrešiti, ili izgubiti,
 
U plavim, crvenim, ili zelenim odblescima.
Grad bi bio lakši za celu jednu državu,
ako te ne bi bilo ovde.
 
Znojava tela krhko se sudaraju, i ona nalik izgaženom staklu,
Dok telesnim sokovima pune
prazne čaše u ćoškovima,
po uzvišenim zakonima što će nas nadživeti.
 
Bol nesazrelog srca ume da bude najteža!
Nepredvidljivog kao preteća kometa,
Promenjena koža posle svake proživljene noći:
To su bili samo neki propušteni pozivi, beznačajni –
 
Grli nas zavesa od neonskih dodira.
Svedok sam svemu. Nemam ništa s tim,
ali nekad rukama neobeleženih dodirom
postajem saučesnik u noći, sve dok jednom
plavim, crvenim, ili zelenim odbleskom
ne uspem da pregrizem mrak.
 
Nisam normalan.
Nisam normalan,
nisam,
Zato me
baš ništa
ne pitaj.

Pijeta

Dotrči u ove izgrebane ruke,
one te najbolje poznaju.
Dopuštao si da te grizu psi,
bolesni, zapenjeni, razne njuške.
Ovde, u našoj pijeti budi na sigurnom.
 
Ionako ne bi verovali našim mukama.
Delimo misli ljubavi i tako beskrajne,
prostrane snove –
(jer nada se krije među oblacima)
A oni su najslađi pod nekim drugim nebom.
 
Ne brini, i dalje sijaš –
Nemoj sam da u zabačenoj pećini
čekaš leto, kako bi uzgajao bes,
onda te plodove i vence bacao
samo da bi opet pustio korenje.
 
U anti-svetlu tvog potiljka,
nalaze se redovi poznatih stranaca
Neki su krvlju povezani, a drugi,
kao iz onih vremena, vrteški i ljuljaški,
I dalje su tu, penušave njuške, dok sede,
iscepani kao lutke od papira.
 
Znam, zbog čega te oblivaju suze,
Nama je tuga bolja u dvoje,
nama je život lepši kad je tuđ, ili ga nema.
 
Dotrči u ove izgrebane ruke
jer ovde, u našoj pijeti,
bićeš na sigurnom.

Najgora osoba na svetu

Uspeh je lak -

On je rezultat meditiranja

nad mogućim putanjama -

Mada ko je uspeo

a da je previše razmišljao

 

Mnogo je teže pokušati -

imam svoje mane, kao i svi

za koje mislim da ih nemaju

Manama pravim odluke

koje često žalim

ali zbog kojih sam živ

 

Biti živ nije dovoljno nažalost -

Proveo sam vreme, provodeći ga

i time sam prečesto prekopavao

sve što nema ishod

drugačiji od onoga što jeste -

A ko je uspeo

a da je previše razmišljao

 

Večeras se nadam neuspehu -

za većinu dilema ne postoji

odgovor koji zadovoljava

Fiksacija stvarima kojih nema

je urođena u mom narodu,

u korenu svake familije

 

Otac mi je rekao -

čime god da odlučim da se bavim

da se trudim da budem najbolji

Iako sam u bavljenju odlukama

najgori u barem deset opština

 

Možda negde doguram

ovaj papirni kamen

ako postanem najgori

na celom svetu

Svačije more, progutaj me živog

Postajem deo

kolektivnog nepripadanja

kako sam i ja svako

ko ne pripada

 

Već sad sam državljanin

ničije zemlje

Agent sveprizvuka -

zalogaja prirode

 

Svačije more,

progutaj me živog

Želim da moja kičma

nema adresu vraćanja

Kao pesnik, kao ptica

Nisam siguran kako hoću da živim

Ali verujem u put od mekanih linija,

recitovanje laganih krilatica,

posle dvadeset godina u oblacima -

Imam razumevanje prema njima

 

Zagledan u kožu prolaznika

koja trpi sporu gravitaciju,

zamišljam sebe potpuno golog,

poprskanog mlazom fontane -

Ptica hodalica u suvom centru grada

 

Nagledaj se mog tela -

Ako zatvoriš jedno oko

možda uspeš da vidiš

prageneracijsku zaostavštinu,

koja je izgubila bitku

sa sporom gravitacijom

 

Dok mi iz ušiju i dalje vire krila

čitava i u nezatrovanoj snazi

(a ne po koje zalutalo pero)

pridružiću se onome što je iznad -

isto onako kako je i ispod mene

 

Ali spora gravitacija otima ljupkost,

iz osećanja i milosti i samilosti

Potrebna je pouzdanost discipline

da se prepustiš plakanju u javnom prevozu,

zagledan u kožu prolaznika

 

Nisam siguran od čega ću da živim,

da li ću praktikovati sve što sam naučio

posle dvadeset i kusur godina u oblacima,

Nisam siguran da znam kako da živim

ali znam da ću umreti kao pesnik,

                                                      kao ptica.

Barselona

Kada si me zamolio da vizualizujem ambicije

detinje, stvorim planove za snove

prvo sam pomislio na mali kafe spojen

sa kućom u blizini Barselone

 

Tačka spoznaje sopstvenosti

bila je kroz njegov duh, pa njega,

dok nije došao neko drugi

 

Pokazao si mi kako se hoda

kroz trnje i mine i latice

mekane i gnjecave od oluje

ispred koje sedim 

sam

 

Munje blicaju kroz -

stare su deceniju i više

Nadev vetrova su misaoni naboji

u kapljicama je sve 

meni presotalo 

Možda i ponešto susnežice

s oproštenjem

 

Grmljavina je bes koji se bori – kroz

ne da prođe pored ili okolo

da prođe kroz

borba kroz -

da bi se stiglo

do -

 

do kuće u Barseloni koja je spojena sa kafeom

 

Vidim lica milih ljudi koje nisam upoznao,

vole kratku kafu i limunadu

i muziku koju puštam na stereu -

Vidim tebe u bašti kako radiš

 

Mrak te nije pojeo -

nije ni mene, nas

Držao sam te za rukav

i prošli smo

kroz -

 

Preostalo je samo ono što je prebrodilo oluju

Nadev vetrova je sada miljama daleko,

te misli više nisu moje ipak -

Ovaj život je moj

 

Oluje nastaju i u Barseloni

gde goste uslužujem kišom

Da li osećaš težinu

u dubini svoje utrobe -

prolazi li kroz tebe

kao kroz mene

sada?

Ljubav je industrija

Moja ljubav je industrija

Fabrika s jednim radnikom

sitan početnički posao

 

Jedina stvar koju radim

a i dalje sam amater

 

Samomržnja pita zašto

ti je ljubav uzvraćena,

ne poznaješ sebe?

 

Istina, dobro pitanje,

uzvraćam samo odraze -

 

Radnik u meni vidi

svet u ružičastom,

Ne prihvatam drugačije

 

Stvarnost nije

boje zatvorenih očiju -

 

Nadam se