Vitanova

Postanje jedinke –
i time, biranje sa kim:

sa njim,

mojim devojkama,

majkom,

samim sobom,

nekim koga

nisam još upoznao

 

Istorija je zapenila,
preplavila je život
levo od kazaljke

Kratkotrajni talas
suprotne putanje
devičanski čeka –
 

Bestrah,

pupoljčenje,

Novi život

 

Ali neka načela
samostalno odbijaju
procvat pitanjem:

Od čega kuca 

mala mašinerija

u epicentru arterija?

 

Nespokojni nervi,
oslonci, pijedestal –
nedostatak istog

Ali ipak:
svetlucavost mirne luke
nemirnog mora postojanja –
Tečnost večnosti
 
Svaki dan učim
iznova da živim
za sekund između:

 

malog izdaha,

malog udaha

Asteroid iz kafe aparata

Uveren sam da ipak
nisam rođen s kamenom u džepu,
sleteo je sa neba u moje ruke –
Nije u mojoj prirodi.
 
Trudio sam se da ne verujem,
jer kada nikoga nije bilo –
on je upijao sve boje
Vrati ih u mene –
 
Šapat seče tišinu:
Gravitaciju kamena
uslovljavaš prstima.
 
Ali postoje noći
koje se pretvore,
ponekad,
u jedno jutro
kada postanem asteroid
iz kafe aparata –
 
Zamrznut zarobljenošću
nedostaka spoznaje,
Užaren promenom,
strahom od smene.
 
Let završavam
u tvom naručju –
Ogoljenih leđa,
obgrljen rukama
Vraćam se nenaučenom,
prosut i neskamenjen.
 
Ljubavi,
ne zaboravi
tri kašičice šećera.

Jeretik svetlosti

Glavni sam pristalica tamničke vlage.

Prećutno rastrzan silom koja tera

pse međusobno da se grizu i žvaću

Ognjište krasi kalendar iz prošlog veka -

Bio sam slep, gluv, u bestežinskom stanju.

 

Smanjujući zidovi igrali su odbojku,

umesto lopte imali su moj novoskliznuli ud

Taktovi odzvanjajuće mesne mase

odbrojavali su preostale godine neživota -

Bio sam gluv, u bestežinskom stanju, sam sa svojim zvukom.

 

Kult Sunca koji čuva plamen koji kleca

likvidirao je sve jeretike svetlosti,

koji na suprotnoj strani Velikog praska

samo opipavaju ogledala i naziru iz sećanja -

Bio sam slep, u bestežinskom stanju, sam sa svojom svetlošću.

 

Vlaga se kao virus raširila po celom telu.

Ni zatvorenih očiju ne vidim zvezde -

iz svog groba, na kojem nemam ni ime,

ime nekoga ko ne ume sam da ga iskleše -

Bio sam slep, gluv, u bestežinskom stanju.

Ljubav prema sebi

Nisam ti dovoljno dobar

sve dok od svoje kože, za tebe,

ne napravim laneni abažur

Poluprozirna tkanina sa modricama

ispod koje sagoreva sijalica

nepomično, za tebe

Ribanje rebra, vraćanje crva u creva,

muljanje mleka za telo, za tebe,

dronjci travuljina u kesici čaja na očima, 

levo cimet, za tebe, desno limun

Zamućenim pogledom tražim obrise,

sve dok se ne pojavi ljubav

Ova ljubav prema sebi

samo za tebe

Prvog.

Čađ

Nenadani nagli nastanak

postanje kroz očajanje -

Gledam u aortu kukavice

 

Nestaješ iz moje žuči,

moje ćudi, mojih stihova

s vetrom kao dimni signal.

 

Haljina od belih zastava,

hladna tkanina za krštenje -

U njoj gorim i ugljenišem se.

 

Nadgledam s lomače,

vidim svakog od sebe -

Jedan do drugog stojimo.

 

Iz čađi se rađam,

nemam više straha -

ponosno pucketam.

Negde u blizini nešto gori

Negde u blizini nešto gori.

Da li osećaš vreo dah dima?

Da li osećaš obli žar straha?

Sada ga ima svakoga dana.

 

Negde u blizini nešto gori.

Doneli su tu čemer vetrovi.

Doneli su tu vatru bogovi.

Sada im se ne znaju putevi.

 

Negde u blizini nešto gori.

Daleko je to tamo buknulo.

Daleko je posteljinu jelo.

Sada nam je u krevete stiglo.

 

Negde u blizini nešto gori.

Dodaj mi baš svoju cigaretu,

Dodaj mi je baš neupaljenu.

Sada je palim u tvom plamenu.

 

Negde u blizini nešto gori.

Dodeli mi bar spore svatove.

Dodeli mi bar još malo sebe.

Sačuvaj poslednji ples za mene.

Lice kralja (refren)

Ne pušta me nada

da se negde

krije lice kralja

u ćoškovima

malog grada –

 

da će neko sutra,

ili možda sada,

da me zavoli

kako sebe

nisam nikada.

Pokvarena ploča

Želim da popijem
svu tugu iz tebe,
dok tražim muziku
koja ti se krije u kostima.

Želim da ti pevajući
nežno perem leđa,
dok me učiš
kako se to momci dobro ljube.

Želim da postojim
samo u tvojim rukama,
dok me pritiskaš iglom -
kako samo lepo umem da preskačem.

Vučem sidro preko palube

Kliza se tlo ispod mojih stopala.

Kako su lepe somotske giljotine,

sjajno rđaju u ovo doba godine

Kako tu lepo stoje naše glave,

kao i tvoj dah na mom vratu.

 

Moje ruke često drže razočaranje -

Ne smetaju mi propale romanse,

samo se onda češće uhvatim za

ostatke tuđeg brodoloma,

rado vučem sidro preko palube.

 

Neko ko me ne poznaje, 

kao što ja sebe jedva poznajem,

rekao bi da su mi molitve uslišene

Ali kome sam se ja toliko molio

da ostanem zarobljen u talasima?

Čuvar kista

Dokaži da si dosledan,

čovek od mojih reči.

 

Ti si rep, a ja njuška,

ali moja brada ne bi grebala

tvoje usne pune perunika.

 

Sve ću svoje stihove žrtvovati 

u ime tvog prezimena.

 

Budi čuvar kista s čijeg vrha

na platno curim samo ja -

Satkan od čudne milosti.

 

Nisam kao tvoje muze -

Previše oblih crta,

preoštrih krajeva

Premalo ona.

Duhovi

Imam kutiju punu šibica,

zatamnjen u turskom sedu.

 

Tupih očiju listam levo-desno,

iščekujem neočekivani antidosadiv

 

Ovaj splin rađa priviđenja 

samobezvređa, košmare voljenosti.

 

Ekran lupkam prstom -

treskam nosem o ivicu dušeka

 

Stavljam čaršav preko glave,

položen na lažljivu iglu u senu.

 

Ne odgovara mi tvoj odgovor.

Ja sam duh, ko će da me voli?

Anđeli

I Lajka i Romanovi i dan danas dremaju iznad Rusije.

Šta bi rekli da nas ovakve vide danas?

Pod zastavom svoje domovine kao

i pod istom kada se obrne,

oprezno krijem ljubav.

Sveta oralna tradicija moje monogamije.

 

Belomastilni zakoni,

najmodrije misli,

pocrvenele beonjače.

Reke od višanja,

plavetnilo pakla,

umorne bele šake.

 

Mi ni ne znamo svoje prave čuvare.

Čuli smo za anđele iz Amerike

i kako u San Francisku srećno stare.

Mirno čekajući njihove prilike.

 

U plovidbi, u plamenu, Jovanka je Ofeliji pravila venčiće.

Iz žabokrečine viri žaoka nežnosti.

Kao što sam ti kroz živu ogradu

slao laskavosti i latice.

Oprezno krijem ljubav.

Sa kolena na koleno, pa koitusna koješta.

 

Pokradena istorija,

najbleđi poslužavnik,

žar ptica iza krsta.

Udavljeni boje neba,

krajtunelska svetlost,

Rihthofenove letelice.

 

Mi ni ne znamo svoje prave čuvare.

Čuli smo za anđele iz Amerike

i kako u San Francisku srećno stare.

Večno stvarajući njihove prilike.

 

Pentagram postojanja u pustoši samoprepuštenosti,

pa potkožne pakosti u potrazi za punopravljem.

 

Zauvek boreći se za te prilike.

Naučiću kako se zajedno stari.

Bićemo k’o anđeli iz Amerike

i postaćemo sami svoji čuvari.

Amor Aveti

Zovem se Amor Aveti,

ime sam dobio po svojoj istoriji.

Služio sam pršljenove na porcelanu

i razne krasne kosti, kosti, kosti-

sisali su i grickali moje ruke iz mojih ruku.

Sve se na isto vraća, sve.

 

Zovu me Tanani Tantal.

Kršten u crnoj vodi, tonem na stolici.

Moje muke nisu mrtvački madrigal.

One su krhke, postoje samo kao moje,

sve su što mi preostaje sem

malo moga mesa, malo moje moždine.

Kojot

Beživotne su oči od kartona.

Maglom se muti naša svest

sivilom se uspavljuju čula.

Polegnuta pega na platnu.

 

Hrskava crnina desne trake,

pozornica svetskih proporcija

Glavnu ulogu igra figura od hartije,

krzno oblikovano makazama.

 

Bio je utorak, bilo je četiri ujutru,

kada sam svojim očima video

uspavanog kojota od zagasitog papira,

kako se utapa u reljef autoputa.

Biznis samoće

Jasno mi je, ne zaslužujem svoj dah.

Umesto mene je mogao da se rodi 

neko ponosniji i neko bolji,

ko će uhvatiti talas postojanja

svakim otkucajem svog srca.

 

On ne bi samo spuštao glavu,

on bi znao da je deo mašine

koju ne može da kontroliše.

Ne bi pokušavao sebično svet

da zarotira u svom pravcu.

 

On bi imao jasan plan, svoju strast.

Medicinski fakultet na primer,

možda bi bio najbolji advokat.

Imao bi ženu, decu, unuke,

hektare komšijske dedovine.

 

On nije kao ja, nipošto,

nije od samoće napravio biznis.

Ne zapostavlja sebe, druge,

ne zaboravlja svoje stihove,

ne prepušta se sudbini.

 

Kad porastem želim da budem on.

Niko me ne zaustavlja u tome,

sem njega i sem mene.

Možda se baš sutra probudim

u njegovim iznošenim cipelama.