Vitanova

Mali udah

mali izdah

 

Postanje jedinke -

i time, biranje s kim

sa njim

sa mojim devojkama

sa majkom

sa samim sobom

sa nekim koga

nisam još upoznao

 

Istorija je popenila -

preplavila je sve

što je kazaljci levo

 

Pučina vremena

suprotne putanje

devičanski čeka -

 

Bestrah,

pupoljčenje,

Novi život

 

Ali neka načela

samostalno odbijaju

procvat jer se pitaju:

 

od čega kuca 

mala mašinerija

u epicentru arterija?

 

I nespokojni nervi,

oslonci, pijedestal -

nedostatak istog

 

Ali ipak

 

svetlucavost mirne luke

nemirnog mora postojanja -

tečnost večnosti

 

Svaki dan iznova

učim da živim

za sekund između

 

malog izdaha,

malog udaha

Asteroid iz kafe aparata

Uverio si me u to da ipak

nisam rođen s kamenom u džepu,

to nije u mojoj prirodi

 

Trudio sam se da ti ne verujem

jer kada nikoga nije bilo -

kamen je upijao u sebe

sve boje.

Vrati ih u mene -

molio sam ga

 

Šapnuo si naglas

Njegova gravitacija

je uslovljena

tvojim prstima

 

Ali postoje noći

koje se pretvore,

ponekad,

u jedno jutro

kada postanem asteroid

iz kafe aparata -

 

Zamrznut zarobljenošću

nedostaka spoznaje

Užaren promenom

i strahom od iste

 

Let završavam

u tvom naručju -

Ogoljen,

Obgrljen tvojim rukama

i sopstvenom kožom -

 

Ljubavi,

ne zaboravi

tri kašičice šećera.

Olimp

Gnjecav od brzaka

leži pored mene -

nepomično

Slušaj

Reke su utihnule

samo -

zrikavci.

Huk ventilatora

 

Spokoj je tvoj.

 

Ustaješ

potegnut iz pamuka -

pitaš me 

Da li je moguće da se za jedan dan preleti Olimp?

Nerazbuđen,

nedorečen -

Gledam te kako se obuvaš

 

Lezi pored mene

ne mrdaj,

sakrij se od svega

u svili moje kože

Preko Olimpa, za sada,

jedino peške -

zajedno

 

Ali poslušaj:

Njen pravac -

žabice se dave

ispucane iz mojih prstiju,

Reka progovara:

ishitreno,

neobuzdano

 

Predao bi joj se, znam

ali njene brzalice

ne sadrže virove

koji dirljivo šušte:

 

Spokoj je tvoj!

 

Venama protrčava bik

dok ne izdahne

u korito

ponovo -

Gde je mir?

 

Mir je oduvek bio tvoj -

Spokoj je tvoj.

 

Uzrečno upuštanje,

kamenje ne penuša

barem na tren -

zrikavci

Huk ventilatora

Nepomično -

slušaj

 

Momenta kada se prepustiš

skliznuću iz pamuka:

nečujno,

negrubo -

Spavaj

Kada se probudiš

na jastuku -

dočekaće te Olimp

 

Naučićemo da ga preletimo

ako treba 

i za manje od

trenutka između

izlaska i zalaska -

Kako znamo, kako umemo

 

Olimp je tvoj.

Meta-majka

Lice moje majke se prelomilo

kao prvo istezanje sunca -

dok april mlakim vetrom

drma odmrzle košnice

 

Kaže mi da joj nedostajem -

ovih par dana od kako sam otišao

 

Odsustvo me podseća

na strah od njene sede kose,

košmare o njenom saplitanju

o ivičnjake i reči i papire,

ostavljene u sobi

gde sam radio domaći

za neslavni odlazak

 
Najčešće smo ćutali
ponekad razgovarali,
čavrljajući o stvarima 
koje ne traju dovoljno dugo
da ikome mogu da nedostaju.
 
Kao tračevi o poznatim ličnostima,
političkoj situaciji zemlje 
u kojoj nikada nećemo biti,
temperaturi vazduha u Vršcu -
Besciljno besedništvo
 
Želim da mi nedostaje -
ali je počelo tupo da odjekuje
možda sam se i ja ogrešio 
više nego što verujem
Ali znam da i kad smo ćutali -
ćutali smo zajedno.
 
I zadebljana koža ne da,
tek tako, svoj deo okoštenja
 
Sekao sam nokte na stopalima
pomislio kako volim ženu 
koja me je nosila u sebi,
plašljivo pustila u svet.
Pomislio sam i pustio tri suze -
jednu za život
koji smo pružili jedno drugom,
drugu za načine 
na koje me je razočarala
treću za načine 
na koje ću je tek razočarati
(ne računajući sve do sada)
 
Bitke ispod daha za kuhinjskim stolom
s mojim imenom kao municijom -
Kako može da te povredi nešto što voliš
nije mi bilo jasno kao malom detetu
 
Sad kao veće dete, sa brkovima
i poslom van grada znam da se
ljubavlju razoružavaš, otvaraš,
potpisuješ sporazumne posekotine
 
Nisi mi prenela gen sposobnosti
da ispunim snove koje si imala za moj život
Smislila si ih kada sam se samo smejao
piškio po podu, nosio kravatu za svoj prvi rođendan
Nemam sposobnost ni da obistinim svoje snove -
Život i ja smo i dalje poznanici.
 
Ali ću uvek znati ko mi je majka -
najmekša meta od svih.
Znajući da sam i ja tvoja
 

Kad te oduševim -
pružaš mi tišinu.
Kad me oduševiš -
pokušaću da uzvratim.
 
Kad te razočaram -

pruži mi posteljinu.

Kad me razočaraš -

pružiću ti jastuk.

Jeretik svetlosti

Glavni sam pristalica tamničke vlage.

Prećutno rastrzan silom koja tera

pse međusobno da se grizu i žvaću

Ognjište krasi kalendar iz prošlog veka -

Bio sam slep, gluv, u bestežinskom stanju.

 

Smanjujući zidovi igrali su odbojku,

umesto lopte imali su moj novoskliznuli ud

Taktovi odzvanjajuće mesne mase

odbrojavali su preostale godine neživota -

Bio sam gluv, u bestežinskom stanju, sam sa svojim zvukom.

 

Kult Sunca koji čuva plamen koji kleca

likvidirao je sve jeretike svetlosti,

koji na suprotnoj strani Velikog praska

samo opipavaju ogledala i naziru iz sećanja -

Bio sam slep, u bestežinskom stanju, sam sa svojom svetlošću.

 

Vlaga se kao virus raširila po celom telu.

Ni zatvorenih očiju ne vidim zvezde -

iz svog groba, na kojem nemam ni ime,

ime nekoga ko ne ume sam da ga iskleše -

Bio sam slep, gluv, u bestežinskom stanju.

Ljubav prema sebi

Nisam ti dovoljno dobar

sve dok od svoje kože, za tebe,

ne napravim laneni abažur

Poluprozirna tkanina sa modricama

ispod koje sagoreva sijalica

nepomično, za tebe

Ribanje rebra, vraćanje crva u creva,

muljanje mleka za telo, za tebe,

dronjci travuljina u kesici čaja na očima, 

levo cimet, za tebe, desno limun

Zamućenim pogledom tražim obrise,

sve dok se ne pojavi ljubav

Ova ljubav prema sebi

samo za tebe

Prvog.

Čađ

Nenadani nagli nastanak

postanje kroz očajanje -

Gledam u aortu kukavice

 

Nestaješ iz moje žuči,

moje ćudi, mojih stihova

s vetrom kao dimni signal.

 

Haljina od belih zastava,

hladna tkanina za krštenje -

U njoj gorim i ugljenišem se.

 

Nadgledam s lomače,

vidim svakog od sebe -

Jedan do drugog stojimo.

 

Iz čađi se rađam,

nemam više straha -

ponosno pucketam.

Negde u blizini nešto gori

Negde u blizini nešto gori.

Da li osećaš vreo dah dima?

Da li osećaš obli žar straha?

Sada ga ima svakoga dana.

 

Negde u blizini nešto gori.

Doneli su tu čemer vetrovi.

Doneli su tu vatru bogovi.

Sada im se ne znaju putevi.

 

Negde u blizini nešto gori.

Daleko je to tamo buknulo.

Daleko je posteljinu jelo.

Sada nam je u krevete stiglo.

 

Negde u blizini nešto gori.

Dodaj mi baš svoju cigaretu,

Dodaj mi je baš neupaljenu.

Sada je palim u tvom plamenu.

 

Negde u blizini nešto gori.

Dodeli mi bar spore svatove.

Dodeli mi bar još malo sebe.

Sačuvaj poslednji ples za mene.

Lice kralja (refren)

Ne pušta me nada

da se negde

krije lice kralja

u ćoškovima

malog grada –

 

da će neko sutra,

ili možda sada,

da me zavoli

kako sebe

nisam nikada.

Pokvarena ploča

Želim da popijem
svu tugu iz tebe,
dok tražim muziku
koja ti se krije u kostima.

Želim da ti pevajući
nežno perem leđa,
dok me učiš
kako se to momci dobro ljube.

Želim da postojim
samo u tvojim rukama,
dok me pritiskaš iglom -
kako samo lepo umem da preskačem.

Gnezdo

Kapci i njihov poljubac -

prepuštaš se mislima u padu,

strvini snova

 

Sunce miluje tvoje obraze -

Miris jastučnice,

pored Njega počivaš

 

Poput sitnog veza

temeljno prolaziš prstima -

Povratak nežnosti

 

Tračak nemraka

probija zaglavljene roletne,

svuda nas dodiruje

 

Krletka odsjaja -

svetlo gnezdo spokoja

Tu smo, sve je u redu.

Vučem sidro preko palube

Kliza se tlo ispod mojih stopala.

Kako su lepe somotske giljotine,

sjajno rđaju u ovo doba godine

Kako tu lepo stoje naše glave,

kao i tvoj dah na mom vratu.

 

Moje ruke često drže razočaranje -

Ne smetaju mi propale romanse,

samo se onda češće uhvatim za

ostatke tuđeg brodoloma,

rado vučem sidro preko palube.

 

Neko ko me ne poznaje, 

kao što ja sebe jedva poznajem,

rekao bi da su mi molitve uslišene

Ali kome sam se ja toliko molio

da ostanem zarobljen u talasima?

Čuvar kista

Dokaži da si dosledan,

čovek od mojih reči.

 

Ti si rep, a ja njuška,

ali moja brada ne bi grebala

tvoje usne pune perunika.

 

Sve ću svoje stihove žrtvovati 

u ime tvog prezimena.

 

Budi čuvar kista s čijeg vrha

na platno curim samo ja -

Satkan od čudne milosti.

 

Nisam kao tvoje muze -

Previše oblih crta,

preoštrih krajeva

Premalo ona.

Dekorater

Tokom selidbe satelita 

postoji svetlosni sekund -

On leprša u treptajima,

dok srce postaje kosmičko

čije predsoblje ostavljam tebi,

Šta god ti je volja -

 

Rasporedi sled nereda.

 

Nijedna tapeta ili zavesa,

zvezda pa čak i kometa,

nije previše, ni premalo

 

Prvobitne praznine ulepšavaš -

bestežinskim stanjem

u mojoj atmosferi.

Duhovi

Imam kutiju punu šibica,

zatamnjen u turskom sedu.

 

Tupih očiju listam levo-desno,

iščekujem neočekivani antidosadiv

 

Ovaj splin rađa priviđenja 

samobezvređa, košmare voljenosti.

 

Ekran lupkam prstom -

treskam nosem o ivicu dušeka

 

Stavljam čaršav preko glave,

položen na lažljivu iglu u senu.

 

Ne odgovara mi tvoj odgovor.

Ja sam duh, ko će da me voli?

Anđeli

I Lajka i Romanovi i dan danas dremaju iznad Rusije.

Šta bi rekli da nas ovakve vide danas?

Pod zastavom svoje domovine kao

i pod istom kada se obrne,

oprezno krijem ljubav.

Sveta oralna tradicija moje monogamije.

 

Belomastilni zakoni,

najmodrije misli,

pocrvenele beonjače.

Reke od višanja,

plavetnilo pakla,

umorne bele šake.

 

Mi ni ne znamo svoje prave čuvare.

Čuli smo za anđele iz Amerike

i kako u San Francisku srećno stare.

Mirno čekajući njihove prilike.

 

U plovidbi, u plamenu, Jovanka je Ofeliji pravila venčiće.

Iz žabokrečine viri žaoka nežnosti.

Kao što sam ti kroz živu ogradu

slao laskavosti i latice.

Oprezno krijem ljubav.

Sa kolena na koleno, pa koitusna koješta.

 

Pokradena istorija,

najbleđi poslužavnik,

žar ptica iza krsta.

Udavljeni boje neba,

krajtunelska svetlost,

Rihthofenove letelice.

 

Mi ni ne znamo svoje prave čuvare.

Čuli smo za anđele iz Amerike

i kako u San Francisku srećno stare.

Večno stvarajući njihove prilike.

 

Pentagram postojanja u pustoši samoprepuštenosti,

pa potkožne pakosti u potrazi za punopravljem.

 

Zauvek boreći se za te prilike.

Naučiću kako se zajedno stari.

Bićemo k’o anđeli iz Amerike

i postaćemo sami svoji čuvari.

Amor Aveti

Zovem se Amor Aveti,

ime sam dobio po svojoj istoriji.

Služio sam pršljenove na porcelanu

i razne krasne kosti, kosti, kosti-

sisali su i grickali moje ruke iz mojih ruku.

Sve se na isto vraća, sve.

 

Zovu me Tanani Tantal.

Kršten u crnoj vodi, tonem na stolici.

Moje muke nisu mrtvački madrigal.

One su krhke, postoje samo kao moje,

sve su što mi preostaje sem

malo moga mesa, malo moje moždine.

Domestika

(inspirisano motivima pesme ˝Poziv˝ Jasmine Topić)

Između dve poslednje stranice tvoje omiljene knjige

(iz perioda kada si brisao musave ruke o stolnjak)

misliš da si ostavio nevidljivu trepavicu Boga.

Poslednju naznaku da neko pazi na tebe,

ne zato što oseća da mora ili

očekuje išta zauzvrat.

 

Pantalone s nagoveštajima mestimične ventilacije

ušivaš šnajderskim priborom iz kutije za keks,

starije od tvoje prve lakše rane na kolenu

koja je artefakt osunčane prošlosti,

pod kojom se topi čokolada

proizvedena u državi

koja više ne postoji.

 

Izjutra, missa domestica, nalepnice na jajima

sa facama, jedva i dalje, poznatih ličnosti,

koje si dobio uz babinu žutu štampu,

buduće odelo za dimljenu šunku.

A sad se sa istokrvnicima igraš

igre povređenog ponosa,

ko koga prvi neće

da pozove.

 

Pre par nedelja ti je pesnik, čije ime stalno zaboravljaš,

rekao nešto poput: Od svega, najduže traje prošlost.

Ni ti joj sam ne vidiš kraj, barem ne uskoro -

Tako bogomdan dok Bogu kradeš dane.

Kako li bi uspeo da vaskrsneš za sebe

ako ne radi zarade za pantalone,

stavljajući Njegovu trepavicu,

postavlajući escajg, stolnjak,

prisećajući se stvaralaca

tvoje male večnosti.

Kojot

Beživotne su oči od kartona.

Maglom se muti naša svest

sivilom se uspavljuju čula.

Polegnuta pega na platnu.

 

Hrskava crnina desne trake,

pozornica svetskih proporcija

Glavnu ulogu igra figura od hartije,

krzno oblikovano makazama.

 

Bio je utorak, bilo je četiri ujutru,

kada sam svojim očima video

uspavanog kojota od zagasitog papira,

kako se utapa u reljef autoputa.