(inspirisano motivima pesme ˝Poziv˝ Jasmine Topić)
Između dve poslednje stranice tvoje omiljene knjige
(iz perioda kada si brisao musave ruke o stolnjak)
misliš da si ostavio nevidljivu trepavicu Boga.
Poslednju naznaku da neko pazi na tebe,
ne zato što oseća da mora ili
očekuje išta zauzvrat.
Pantalone s nagoveštajima mestimične ventilacije
ušivaš šnajderskim priborom iz kutije za keks,
starije od tvoje prve lakše rane na kolenu
koja je artefakt osunčane prošlosti,
pod kojom se topi čokolada
proizvedena u državi
koja više ne postoji.
Izjutra, missa domestica, nalepnice na jajima
sa facama, jedva i dalje, poznatih ličnosti,
koje si dobio uz babinu žutu štampu,
buduće odelo za dimljenu šunku.
A sad se sa istokrvnicima igraš
igre povređenog ponosa,
ko koga prvi neće
da pozove.
Pre par nedelja ti je pesnik, čije ime stalno zaboravljaš,
rekao nešto poput: Od svega, najduže traje prošlost.
Ni ti joj sam ne vidiš kraj, barem ne uskoro -
Tako bogomdan dok Bogu kradeš dane.
Kako li bi uspeo da vaskrsneš za sebe
ako ne radi zarade za pantalone,
stavljajući Njegovu trepavicu,
postavlajući escajg, stolnjak,
prisećajući se stvaralaca
tvoje male večnosti.