Lumen

Zapovedaš putanjama planeta
(asteroida, kometa, plutoida)
Kosom zauzdavaš konje

nebeskih tela

One krote i Saturnovo prstenje
(tajno, nadnebesko, bespočetno)
Dovoziš ih i spuštaš nečujno

na domali prst.
 
Ispod noktiju mi cveta grafit
(crn, skotan, nezapisan)
Moja višegodišnja grickalica
u opisivanju svetlećih krugova.
 
Tvoj jezik je od đubriva
(plodan, večan, prodoran)
Pretvaraš me u voćnjak sa istim
rajskim voćkama –
 
Nežno skidaš pokrivač
(težak, vlažan, zvezdošrašen)
Tunel polako nestaje
u čistu i toplu svetlost.

Preludijum

Predletnji proleteri
čekaju me
Uvek širom
otvorenih krošnji,
Usta punih
analgetika i antiseptika,
razasutog polena
procvetalih ambrozija
 
I svi u glas govore
kako neću umreti
od lajmske bolesti,
a ni od ljubavi.

Ništaville

Lutke smo na liticama,
ivicama samoubilačkog splina
Nisu one birale da se rode
u Ništaville-u.
 
Žurke ritualno traju
na vrhovima trošnih zgrada, kao i
Male smrti s predumišljajem,
Slatke izmišljotine o elipsama
i bezizlaznim spiralama strasti.
 
Kad se uspava i poslednji soliter
grada koji izmiče svetlosti
U betonsko srce urezuješ ime
nekog koga nisi upoznala –
Sem vetra čuje se samo hod puževa.
 
Ako izostane mogućnost produžetka
posleponoćnih susreta, napunjenih flaša,
Uvek nam ostaje da gledamo tmurnu reku
kako protiče kroz pogrešno mesto
u pogrešno vreme.

Kasa br. 3

Ušuškan u proleće, naginjem se
kao pijani pogled u ogledalo
koji prelazi u samoizvinjenje –
godinama na pogrešnoj adresi.
 
Razmišljam o Bogu mamuran
dok čekam u redu u supermarketu.
Redovi rafova postaju Golgota,
kondomi na štandu ili užarena rulja.
 
Na dnu korpe s tuđim računima,
baš ispod kafe i paklice cigareta,
krije se krivica jer samo (po)stojiš.
Oproštaj ti je u drugoj ruci.                             
 
Kasa broj tri je zatvorena.
Molimo vas da više ne stavljate robu
na traku kase.
Hvala.

Amigdala

Grad udiše senke,
Semafori su putokaz,
patikom pravo u blato.
 
Beži od mene!
preobraziću nas ponovo
do neprepoznatljivosti.
 
Leto tako lako truli.
U ucrvljanom krevetu
ne sanjam talog –
 
On mili po koži
na kojoj nosim
tvoje pramenove.
 
Člankovitog ljubavnika,
samačkog smognjišta,
posetioca amigdale.
 
Talasi-vlasi lome
pučinu posteljine,
 
Svetioničarim za dvoje.

Naivna muzika

Spasiti svet je spasiti sebe.
Noći umeju da nadžive upaljenu vatru,
dok nam prepelično pucketaju iz obližnje krošnje.
Ipak, taj mrak neće pojesti sve požare,
Nezasite plamenove najlakše je sprečiti
milostivim betonom –
 
Ne vredi lupati glavom o ivičnjak
sada, kada smo ponovo u gradu.
Uhvati me za ruku, odvešću te kući.
Možda će nam od svega ostati

kad porastem biću...

Možda ćemo i tada razumeti samo naivnu muziku.
Ništa neće biti kao sada

dok smo još pucketave grane u požaru

Ali vremenom se svaki cvet vrati kući,
Ispruži ka suncu.

Srce u somunu

Dvadeset i prvog decembra odlučio sam
Setiću se svega kako bih to i zaboravio.
 
Ograde i njihove senke, prepliću se,
izgledaju izdaleka kao rebra Nojeve barke.
 
Da li sam ti ostao u sećanju kao dobar film,
na koji si slučajno naleteo vrteći kanale?
 
Možda se i zavaravam ali, lep je umišljaj,
kao kora toplog hleba, kao ponuđeno srce u somunu.
 
Svaka lampica novogodišnjih ukrasa obasjava
izmišljena sećanja, kako bi bilo kad bi bilo –
 
Dvadeset i prvog decembra odlučio sam
da se setim svega kako bih to i zaboravio.