Ponosno ti dajem alat
da me rastaviš na delove
Verujem ti -
nećeš ih zloupotrebiti
Zauzvrat, u međuvremenu,
gradim našu kuću
koja se greje na dodire
Dopuštaš mi
Mute se sva posrnula sećanja,
makaze, nož od kažiprsta,
posttrauma telesnosti
i nakon svega
Obućiću košulju koja ima rupe
na mestima gde su posekotine
neke zarasle, neke septične
nisi ih zloupotrebio
Verujem ti
Seliš se po trinaesti put
ovog puta sa mnom
Tražiš tanano uzemljenje -
Veruješ mi
Pakovaću krmače s tobom
popuniti ih alatom
ako treba i četrnaesti put -
Dopuštaš mi
jer tvoje srce je temelj
I nadam se, znaš
za nadstrešnicu jednog utočišta
koja od oluje štiti kalup tvog temena
utisnutog u moj grudni koš
Dopuštam ti –
veruješ mi
I uvek ćeš imati prozor
ako poželiš da vidiš svet
i uvek ćeš imati sobu
ako poželiš da spavaš
samo sediš
farbaš stolariju
praviš večeru
crtaš skicu novog sutra
i uvek ćeš imati vrata
ako poželiš da odeš
ako poželiš da se vratiš
uvek ćeš imati gde
Jer moje srce je krov
tvoje temelj -
naša kuća.